Ćuti. Ne govori ništa. Ne sada. Ne ovde. Pusti me da se koncentrišem da pokušam da je čujem dodirnem osetim njenu čar. Da je uhvatim za ruku i povedem u svoj svet. Da joj dozvolim da mi se opet javi kao otkrovenje kao blagoslov čista poput suze sveta poput spasenja. Da me ponovo ohrabri svojim nežnim, majčinskim zagrljajem i donese srž preporoda neophodnog mojoj duši- da mi udahne mir. Dopusti da, umesto tebe, ovog puta progovori tišina.
Aljosha se tog jutra probudio neuobichajeno rano. Lenjo podigavshi svoju mamurnu trupinu iz kreveta prishao je prozoru i uhvatio se za kvaku, kako bi ga, po ustaljenoj jutarnjoj navici, otvorio. Medjutim, prizor koji je zatekao iza okna odvratio ga je od prvobitne namere. Zastao je zaintrigiran prilikom sicushne starije zhenice koja je hodala dvorishtem ka izlazu na ulicu. Chinila je to izuzetno sporo, oprezno, kao da zheli da se prethodno uveri u sigurnost svakog sledeceg koraka pre nego shto ga napravi. Monotoniju dosadnog starichinog kretanja razbija dvorishna machka, nichija i svachija, jedna od pet shest primeraka proizvoda nekontrolisanog razmnozhavanja koji su nastanjeni tu, u Aljoshinom kvartu. Svi vec bejahu navikli na ove vragolaste susede, mada su i dalje decu odvracali od igranja s njima, preteci im kojekakvim, shto realnim, shto izmishljenim zarazama. Elem, jedna od tih sharenih divljakusha naglo je presekla put kojim su kanile proci krhke noge starice. Ma koliko odavala utisak opreznosti i prethodnog promishljanja svog kretanja, bakuta izgleda ipak nije bila toliko prisutna mislima u situaciji u kojoj se nashla. Machka ju je iznenadila, verovatno i uplashila svojim oshtrim skokom i glasnim mjaukom koji ga je propratio. Naterala je staricu da se pomuchi kako bi odrzhala ravnotezhu na tom ionako neravnom terenu. Iako joj se silina machjeg izlaska na put otela i jednu od korpi iz ruke i naterala je da se sagne i pokupi par prosutih pomorandzhi, njoj ovo nije palo toliko teshko koliko pomisao da je nagazila na zhivo bice. Zaista se u tom trenutku vishe plashila za machku nego za sebe. S tim mislima se pridigla, reshena da nastavi svojim putem. Kada je podigla glavu, zastala je zaprepashcena- ogroman mercedes projurio je neshvatljivom brzinom pred njenim ochima, na samo par koraka od nje, ulicom prema kojoj se uputila. Na momenat zadrhtavshi, pogledala je u stranu. Machke vishe nije bilo, izgubila se u travi par kadrova ranije. Sa neobichnom kombinacijom zebnje i zahvalnosti, zhenica je uprla ochi k nebu. Sunce se pochelo pomaljati iza ogromnog oblaka koji se sporo kretao ka planinama.
...I taj jecaj sa prizvukom stravichnog koji tako gromko odzvanja u skuchenosti tvog sveta samo je fanatichni fol i zhalosna igra. Priprosta nemoc insekta da kroz zatvoren prozor izleti napolje, u smeshnu, bezbojnu slobodu. Jer ti nisi bice koje ume da plache. Da plache sa onom predivnom konotacijom blazhenstva i istinskog oslobadjanja. Ti umesh samo da grcash u uzaludnom stremljenju da svoje grudi ovenchash blistavim ordenjem lazhnog i veshtachkog besmisla zatochenog u sefove srzhi tvog bednog bica. Vrtish se u svom beskonachnom, jednolichnom krugu, lishen svakog zadovoljstva spoznanja uzvishenog, nesposoban da okusish plodove sa drveta drugachijeg od onog pod kojim te je Zemaljska utroba izbacila na svoju svetu povrshinu. Njene su reke privlachne i silne, ali to je tebi tako tuzhno nepojmljivo. Nije dovoljno udarati nogama- josh uvek ne umesh da plivash. I nemoj me pitati da li udarash dovoljno jako, jer ni za hiljadu ovovremenskih vekova necesh shvatiti Sushtinu. Tvoje su tvorevine sitne i nevidljive, no ipak dovoljno smrdljive da za njih sazna Sveobuhvatnost, a to je vec uspeh. Tvoj najveci uspeh. I jedini... Srljash li u razlichitost bez prethodnog razumevanja nesrece istovetnosti, osudjen si na iskonski neuspeh. Ispod sebe vidish samo bezdan i tminu sopstvene nesavrshenosti, iako je ne prepoznajesh kao takvu, nedovoljno spreman da svojim chulima dopustish da naslute alternativu neizlechive propasti, nedovoljno odluchan da promenish smer padanja. Instiktom slabica, pochinjesh da se tresesh od groze, josh uvek samo delimichno svestan strahote koja ti pohlepno srche DNK...Ishchezavash neizbezhno. Ma konachno, volim ja tebe. Necu te ostaviti na cedilu tvoje bespomocne prostote. Iz nesvesne dobrote ili svesnog sazhaljenja, pruzhicu ti ruku spasa i zalozhiti se za tvoj opstanak, josh ovaj poslednji put, dok imam snage i strpljenja za tu puku nesavrshenost koja mi izjeda onu duzhinu stupca razvoja koja tvori ovu nedostizhnu razliku medju nama. Samo pazi- ako ne budesh pruzhio bar poneki krupni, esencijalni udarac ujednachenom ritmu svojih otkucaja, ostacesh tu gde si, izgubljen u, za tvoje falichne ochi premrachnim tunelima podzemlja Istine, tuchen promajom koja u svom ledenom zadahu nosi miris Stvarnog, nemocan da se uspenjesh uza iste ove lestvice kraj kojih sad stojimo. I opet cesh vikati, i jechati, i moliti, i preklinjati da te izbavim iz tvog jedinog i neoprostivog potonuca, a ja cu se, kao i sada, nasmejati u brk tvom slepilu. Ali ti, za razliku od sad, necu ponovo pomoci, jer bi ponovni dodir tvojih prljavih shaka znachio sigurni konachni raspad materije mog stuba. Ostavicu te da se udavish u ogavnosti nemara i kajanja dok se na bolniji nachin ne stopish sa onim chiji si odbegli komad bio cele vechnosti.
