Poem 18
Leteo je na pozajmljenim krilima sudbine
Kroz vrtloge, iznad nemirnih glava
Sleteo je na mesto gde se pero istroshilo
Pishuci knjigu postojanja
Tiskali smo se da ga vidimo
zuboreci u nestrpljenju
Hiljade dlakavih ruku
Podignutih u jednom kadru vecnosti
Zaustio je da nesto kaze
Sprecismo ga iznenadnim metkom.
13 Komentari |
0 Trekbekovi
Tako je u životu
doletiš,
opstaneš ili ne
i nestaneš....
Autor AnaM — 30 Sep 2009, 22:53
True.
Autor moonshine — 30 Sep 2009, 22:55
verovatno je to bio srebrni metak...
Autor beliocnjak — 30 Sep 2009, 22:56
moguce. a mozda i nije bio metak nego krst. ili lomaca.
Autor moonshine — 30 Sep 2009, 22:57
sve drugo samo ne lomača jer vatra vatru ne gori...
Autor beliocnjak — 30 Sep 2009, 23:02
Svidja mi se kako razmisljas... :)
Autor moonshine — 30 Sep 2009, 23:07
obično ne razmišljam ali si me navela na to..:)
Autor beliocnjak — 30 Sep 2009, 23:15
Jupi jej! :)
Nek je sa srecom! :P
Autor moonshine — 30 Sep 2009, 23:18
Tužno...
Autor poluuspavanka — 30 Sep 2009, 23:52
И лепо и тужно,
пластиш сено туге,
а њиве постају пусте и спржене,
некако су ми 17 и 18
талас израженог презрења и повратка узбуркане стварности у којој се будимо и умиремо.
Поздрав
Autor krilaandjela — 01 Okt 2009, 00:33
:)))
Autor suky — 01 Okt 2009, 09:36
Moćno i depresivno...
Autor sanjarenja56 — 01 Okt 2009, 10:16
A nemojte sad svi tu da mi se rastuzite! Poenta sagledavanja bola je osvescivanje u radosti...imajte to na umu. I kad je sumoran, sjaj je ipak sjaj.
~ the shine ~
Autor moonshine — 01 Okt 2009, 23:07