The Shine.

Ćuti.
Ne govori ništa.
Ne sada. Ne ovde.
Pusti me
da se koncentrišem
da pokušam da je čujem
dodirnem
osetim njenu čar.
Da je uhvatim za ruku
i povedem u svoj svet.
Da joj dozvolim
da mi se opet javi
kao otkrovenje
kao blagoslov
čista poput suze
sveta poput spasenja.
Da me ponovo ohrabri
svojim nežnim, majčinskim zagrljajem
i donese srž preporoda neophodnog mojoj duši-
da mi udahne mir.
Dopusti da, umesto tebe,
ovog puta progovori tišina.

Da li pamtiš kakav je osećaj kad zadrhtiš- onako istinski, kada ti celim telom prostruji neuhvatljiva struja, magija Erosa, dar Univerzuma upakovan u svetlucavu kutiju sa mašnicom?

Da li se sećaš svog oduševljenja, koje te grli mišićavim rukama toplote i neizmerne radosti dok otvaraš taj poklon i dopuštaš mu da se dopadne najtananijim receptorima tvojih čula?

Da li poseduješ još uvek onu čarobnu kičicu kojom smo bojili dane i noći, zimske i letnje, u sve dugine boje i sve boje nikad naslikane i nikad dostupne jalovom umu? 

Nemoj mi reći. Znam odgovore.

Uvek smo kroz ta iskustva koračali zajedno. Verujem da smo zato počeli da delimo sve osećaje. Delimo i ovaj. Posle toliko vremena. Znam da se u tebi krije isto što i u meni. Jednostavno znam. Jer smo nekada davno, u nekom drugom svetu, u neko nepoznato doba poklonili sebe jedno drugom i time postali neraskidivi. Znam da se i ti još ježiš pri samoj pomisli na najdublje delovanje našeg zajedničkog bića, znam da i tebe očarava i plaši istom neodoljivom snagom ta nit koja ne truli vremenom. Znam da i ti uživaš u zvucima naših ujednačenih koraka koji ponosno odzvanjaju na pločniku Večnosti. Konačno- znam da ni ti nisi zaboravio ni delić tih primarnih dostignuća duhovnog stapanja i da je zaista suvišno postavljati ta pitanja iznova.

I ovaj put učinila sam to zbog sebe- da bih sama sebi dala odgovor. Jer Ja sam Ti.